Pitajte doktora

One se razlikuju po uzroku, načinu nastanka i  ispoljavanja pa samim tim i u terapijskom pristupu.

Da. Glavne grupe reumatskih bolesti su degenerativne, zapaljenske, metaboličke,tzv. grupa vanzglobnog reumatizma i grupa redjih reumatskih bolesti i reumatičnih manifestacija nereumatskih bolesti. Dakle spektar reumatičnih bolesti je veoma širok tako da je u nekim okolnostima lekaru potrebno dosta truda do prave dijagnoze.

Može se približno oceniti da je svaki peti bolesnik u ambulanti lekara opšte prakse sa reumatskim smetnjama. Takodje evidentno je da je dve trećine ovih bolesnika starije od 65 godina. U ovom životnom dobu najčešće degenerativne reumatične bolesti kao što su spondiloza kičmenog stuba i artroza zglobova. Takodje nam je poznato da se tzv. zapaljenske reumatske bolesti češće javljaju u mladjih i sredovečnih osoba. Ova grupa bolesti može imati potencijalno teži tok ali na sreću od njih boluje tek svaki trinaesti pacijent  sa reumatskim bolestima.

Verovatno najpoznatije oboljenje iz ove grupe je hronično zapaljenje zglobova koje se naziva reumatoidni artritis. Njegova osnovna odlika je bol, otok i jutarnja ukočenost tipično malih zglobova šaka i stopala koja traje više nedelja a ne ublažava se u dovoljnoj meri primenom nesteroidnih antireumatika kao što su diklofenak,brufen ili neki drugi. Za ovo oboljenje je od najvećeg značaja rano prepoznavanje jer ako se ne započne pravremeno lečenje tzv. lekovima koji mogu izmeniti tok bolesti već u periodu od nekoliko meseci može doći do nepopravljivog oštećenja zglobova i poremećaja njihove funkcije.

Velika je grupa zapaljenskih reumatskih bolesti koje prevashodno zahvataju kičmeni stub a označavaju se kao spondiloartritisi. Medju njima je svakako najpoznatija Behterevljeva bolest. I na kraju ali ne i kao poslednju posebno ističem grupu sistemskih bolesti vezivnog tkiva koje neki lekari još uvek nazivaju već pomalo arhaičnim terminom kolagenoze.

Ova oboljenja karakteriše poremećaj imunološkog sistema koji u stvari predstavlja odbrambeni sistem jedinke. On je  usmeren kako  ka spoljnoj sredini u svrhu zaštite od potencijalnih »agresora« kao što su bakterije, virusi, protozoe itd., tako i za kontrolu procesa koji mogu ishodovati eventualnom pojavom malignih tumora.Da bi imunološki sistem organizma sa uspehom obavljao navedene funkcije mora biti u stanju da razlikuje svoje (ćelije i organe u organizmu) od tudjeg. U okolnostima kada pod uticajem nekih činilaca imunološki sistem se poremeti i počne  svoje da prepoznaje kao tudje dolazi do patološke pojave koju nazivamo autoimunost a koja leži u osnovi  ispoljavanja sistemskih bolesti vezivnog tkiva.  Medju ove bolesti se ubrajaju sistemski eritemski lupus, sistemska skleroza, dermato-polimiozitis, mešovita sistemska bolest vezivnog tkiva, Sjogrenov sindrom i vaskulitisni sindromi.

Ove bolesti karakteriše nekoliko zajedničkih odlika:

• njihova pojava je u velikom stepenu vezana za nasledne činioce koji utiču na imunološki sistem
• češće se javljaju u žena  zbog potencijalno negativnog uticaja ženskih polnih hormona na imunološki odgovor
• istovremeno mogu biti zahvaćeni više organa i organskih sistema od kojih najozbiljniju prognozu ima zahvaćenost mozga i bubrega
• u analizama krvi prisutni tzv. nespecifični pokazatelji zapaljenja i pokazatelji autoimunosti-autoantitela
• za dijagnozu bolesti je često potrebno učiniti biopsiju organa i isečak pregledati pod običnim, imunoflorescentnim pa čak i elektronskim mikroskopom
• radi se o hroničnim doživotnim bolestima koje se danas  najčešće uspešno leče kortikosteroidima i imunoaktivnim lekovima ( mogu imati i brojne nuzefekte)

 

Sistemske bolesti vezivnog tkiva su svakako najteže reumatske bolesti kako u pogledu postavljanja dijagnoze tako i u pogledu lečenja.

Bol je najvažniji simptom u gotovo svim reumatskih bolestima. Po poreklu može biti zapaljenski i mehanički a po trajanju stalni odnosno periodični. Zapaljenski bol je prisutan u mirovanju a postepeno se povlači tokom fizičke aktivnosti. Po pravilu je praćen osećanjem ukočenosti naročito u jutarnjim časovima po ustajanju iz kreveta. Mehanički bol nastaje pri fizičkoj aktivnosti tokom koje se postepeno pojačava a nestaje u mirovanju. Stalan bol je redak i obično ima odlike zapaljenskog ili mehaničkog. Sem bola veoma značajan znak reumatskih bolesti je otok zgloba bilo kao odraz prisutva tečnosti u zglobu ili kao posledica koštane hipertrofije.

Reumatične bolesti se veoma razlikuju po mehanizmu nastanka pa je u vezi stim različiti i značaj ishrane  za svaku pojedinu grupu.

Da li ishrana ima značaja za degenerativne reumatične bolesti?

Degenerativne reumatične bolsti ili artroze se uglavnom ispoljavaju u osoba starije životne dobi i posledica su “starenja” hrskavice odnosno ponavljanih mikrooštećenja. Ispoljavaju se po pravilu najčešće na velikim zglobovima koji nose telo kao što su kukovi i kolena i u najpokretljivijim segmentima kičmenog stuba – vratnom i slabinskom delu. Sa aspekta ishrane najvažnija je kontrola telesne težine koja ne sme biti prekomerna jer rezultati ispitivanja pokazuju da deset kilograma manje u telesnoj težini znači 50% manje bolova u artrotičnim zglobovima kukova ili kolena.

Koje su odlike ishrane bolesnika sa zapaljenskim reumatskim bolestima?

Zapaljenske rumatične bolesti obuhvataju širu grupu oboljenja čija je odlika zapaljenje zglobova ili artritis.Tačan uzrok njihov se i danas ne zna ali se smatra da značajan udeo u njihovoj pojavi nosi nasledje u sadejstvu faktora okoline (infektivni i drugi) koji pokreću zapaljenje u zglobovima. Zapaženo je da stanju hroničnog zapaljenja najviše odgovara tzv. mediteranska ishrana a to znači upotreba maslinovog ulja, lakih mesa, ribe, voća i povrća. Preporučuje se spremanje ovih namirnica kuvanjem u vodi ili na pari. Pri tome ne treba smetnuti sa uma da najzačajniju ulogu u lečenju hroničnih artritisa imaju antizapaljenski lekovi.

Štaje bitno u ishrani osoba sa osteoporozom?

Da bi naše kosti bile zdrave treba stalno ulagati u njih tokom celog života.  Pre svega, neophodno je u potrebnim količinama unositi kalcijum i vitamina D. Kalcijum je mineral neophodan za normalnu „izgradnju „ koštanog tkiva. Dnevno treba uneti od 1000 d0 1200mg kalcijuma i to ako je moguće kroz ishranu namirnicama koje su bogate kalcijumom kao što su mleko i mlečni proizvodi, zeleno povrće, riba itd. Da bi se kalcijum iz creva resorbovao u krvotok i ugradio u kosti neophodan je vitamin D čiji se aktivan oblik sintetiše uzastopnim biohemijskim  raekcijama u koži, jetri i bubrezima. Za normalnu sintezu vitamina D najčešće  nije dovoljan samo unos putem hrane već  i redovno izlaganje sunčevim zracima a po potrebi i nadoknada putem različitih preparata vitamina D. U svakom slučaju za zdravlje naših kostiju neophodno je oko 1000 jedinica vitamina D dnevno.

Da li odredjen način ishrane ima značaja u lečenju gihta?

Treba izbegavati namirnice bogate  purinima jer povećavaju nivo mokraćne kiseline u krvi.  Crveno meso, iznutrice, divljač, neke masne ribe i morski plodovi su veoma bogati purinima.  Nešto manje purina ima u pečurkama i nekim vrstama povrća: špargle, karfiol, spanać, grašak, sočivo, zrna soje i dr. Vegetarijanska hrana bogata purina ređe dovodi do gihta u odnosu na meso i morske  plodove.   Iako je meso glavni izvor belančevina u ishrani, one se mogu nadomestiti unosom mleka, sira i jaja koji su siromašni u purinima. Konzumiranje obranog mleka i jogurta sa malim procentom masti smanjuju rizik za nastanak gihta. Bezbedno se mogu unositi sve vrste voća i agrumi. Neophodan je i unos dovoljno tečnosti tokom dana  (2-3l).

Krckanje ili pucketanje pri pokretu u zglobovima je najčešće normalan fenomen i ne treba da izaziva zabrinutost. Razlog ovoj pojavi još uvek nije dovoljno poznat a u opticaju je nekoliko pretpostavki.

Prema jednoj od njih, ovi slušni fenomeni su porekla brzog prelaska ligamenata  i tetiva preko kosti pri pokretu zglobova. Prema drugoj,  krckanje ili pucketanje izaziva kolaps mehurića ugljen dioksida unutar zglobnog prostora pri naglim pokretima zglobova kao što su mali zglobovi prstiju šaka. U velikom zglobu kao što je koleno pri pokretu savijanja  i ispravljanja mogu se čuti ali i palpirati rukom tzv. krepitacije koje u osnovi mogu imati trenje izmedju zglobne čašiće i butne kosti. Ovaj zvučno-palpatorni fenomen može biti znak degenerativnih promena u kolenu i da ukaže na potrebu daljeg dijagnostičkog postupka.

Ovi zvučni fenomeni ne predstavljaju posledicu bolesti zglobova niti njihovo prisustvo znači sklonost njihovom ispoljavanju. U tom kontekstu nije potrebno uzimanje niti lekova niti dijetetskih suplemenata. Ako se prilikom pokreta u kolenima ili ramenima čuju ili palpiraju krepitacije vrlo je verovatno da se radi o artrozi (degenerativno oboljenje zglobova) pa ove zglobove treba snimiti na rentgen aparatu i u zavisnosti od nalaza  preduzeti lečenje nesteroidnim antizapaljenskim lekovima, hondroprotektorima i fizikalnom terapijom.

Heberdenovi čvorići se javljaju u regiji distalnih interfalangealnih zglobova prstiju šaka. Nazvani su po slavnom engleskom lekaru Williamu Heberdenu, Sr (1710–1801) koji ih je prvi opisao na sledeći način: „male čvrste izrasline do veličine zrna graška u predelu zglobova ispod vrhova prstiju koje nemaju povezanosti sa gihtom, mogu povremeno da bole i svojim izgledom stvaraju neprijatan utisak ali u suštini ne ometaju normalnu funkciju prstiju šaka“.

Heberdenovi čvorići se značajno češće ispoljavaju u žena posebno u perimenopauznom periodu. Smatra se da je za njihovu pojavu značajan uticaj naslednog faktora. Predstavljaju znak degenerativnih promena zglobova prstiju šaka ili osteoartritisa. Lečenje obuhvata sistemsku i lokalnu primenu nesteroidnih antireumatika i eventulano injekciju depopreparata glikokortikoida u bolnim fazama. Kupke šaka u mlakoj vodi uz masažu prstiju takodje mogu olakšati bolne tegobe.

Stopalo čine male kosti povezane zglobovima, mišićima i njihovim tetivnim pripojima koji formiraju njegov oblilk sa naglašenim uzdužnim svodom. Osnovna funkcija stopala je prenos težine na podlogu tokom hoda ili trčanja. Bol u stopalu koštano-mišićnog porekla može biti posledica:

• zapaljenja pojedinih malih zglobova stopala
• degenerativnih promena na malim zglobovima i kostima stopala
• reaktivnih promena na okolozglobnim mekim strukturama stopala
• narušavanja statike stopala

Medju najčešćim uzrocima zapaljenja malih zglobova stopala su reumatoidni artritis, psorijazni artritis i urični artritis. Ove bolesti mogu dovestii do značajnih deformacija stopala i invaliditeta.

Degenerativne promene malih zglobova stopala predstavljaju manifestaciju osteoartroze a ispoljavaju se najčešće u vidu obostranih čukljeva (deformacijom korenskih zglobova oba palca stopala sa usmerenjem palaca ka ostalim prstima) i deformacijom drugih prstiju u smislu njihove savijenosti ili prelaska jednog prsta preko drugog. Na petnoj kosti često uzrok bola može biti mali koštani izraštaj koji se naziva petni trn.

Reaktivne promene na okolozglobnim mekim strukturama se najčešće manifestuju u vidu klivusa ili žulja na tabanu koji može biti veoma bolan.

Narušavanje statike stopala nastaje zbog poremećaja raspodele opterećenja  koje se preko skočnog zgloba prenosi na petu i duž svoda stopala do glavica metatarzalnih kostiju ( početak prstiju). U osnovi najčešće leže već pomenuta zapaljenska i degenerativna oboljenja malih zglobova stopala. Najčešća manifestacija narušene statike stopala je spušten svod stopala sa zakrivljenjem stopala put napolje (ravna stopala ili “pedes planovalgi”).

Za otkrivanje uzroka bola u stopalu i njegovog ublažavanja ili otklanjanja neophodno je posetiti lekara.

Da bi naše kosti bile zdrave treba ulagati u njih tokom celog života.  Pre svega, neophodno je u potrebnim količinama unositi kalcijum i vitamin D. Kalcijum je mineral neophodan za normalnu „izgradnju“ koštanog tkiva. Dnevne potrebe su od 1000 do 1200 mg kalcijuma i to ako je moguće kroz ishranu namirnicama koje su bogate kalcijumom kao što su mleko i mlečni proizvodi, zeleno povrće, riba itd. Da bi se kalcijum iz creva resorbovao u krvotok i ugradio u kosti neophodan je vitamin D čiji se aktivan oblik sintetiše uzastopnim biohemijskim  raekcijama u koži, jetri i bubrezima. Za normalnu sintezu vitamina D najčešće  nije dovoljan samo unos putem hrane već  i redovno izlaganje sunčevim zracima a po potrebi i nadoknada putem različitih suplemenata vitamina D. U svakom slučaju za zdravlje naših kostiju neophodno je oko 1000 jedinica vitamina D dnevno. Redovna fizička aktivnost je takođe veoma značajna jer se  kosti  prilagođavaju zahtevima koji se nameću vežbanjem.

Najveća koštana gustina i čvrstina se tokom života postiže oko dvadeset pete godine života a posle pedesetih  dolazi do postepenog gubitka i koštane mase i čvrstine kostiju. Na tzv. vrh koštane mase što predstavlja zalog za zdravlje naših kostiju u sredovečnosti i starosti, utiču nasledje, pol, rasa, ishrana i fizička aktivnost. Nasledni činoci imaju daleko najveći uticaj a mi nismo u mogućnosti da ih promenimo. Takodje treba istaći da vrh koštane mase je za 10 do 15% veći u muškaraca nego u žena a da žene posle pedesete godine značajno brže gube koštanu masu od muškaraca. Pravilnom ishranom i redovnom fizičkom aktivnošću najefikasnije možemo uticati na zdravlje naših kostiju a posebno u periodu detinjstva i adolescencije kada su najintenzivniji procesi njihove izgradnje.

Najbolja prevencija za bolesti kostiju u bilo kome periodu života je dovoljan unos kalcijuma i vitamina D i redovna fizička aktivnost. Takodje treba istaći i da neke „štetne“ navika mogu ugroziti zdravlje naših kostiju a pre svih pušenje i prekomeran unos alkoholnih pića pa ih treba svesti na racionalnu meru. Neka oboljenja kao što su pojačano lučenje štitaste žleze i nadbubrega ako se ne leče pravovremeno mogu značajno da oslabe naše kosti.  Takodje i prekomerna primena nekih lekova a pre svih glikokortikoida negativno utiču na naše kosti pa bi pod kontrolom lekara trebalo primeniti i odredjene lekove koji jačaju kosti.

Postoji verovanje da je život započeo u morskoj vodi, sredini bogatoj kalcijumom. Evolucija zivog sveta i premeštanje iz vodenog na kopneni način života zahtevala je adaptaciju organizama na okruženje siromašno ovim elementom. Zbog toga se kod viših sisara i čoveka razvijaju brojni homeostatski mehanizmi koji održavaju koncentraciju kalcijuma u krvi u u vrlo uskim granicama. Istovremeno, nije slučajno da je ovaj dvovalentni katjon ostao osnovni gradivni mineral neophodan za odvijanje mnogih fizioloških procesa (strukturna i metabolička uloga). Najvažnije uloge kalcijuma u organizmu su:

• formiranje i održavanje čvrstine kostiju i zuba
• prevencija gubitka koštanog tkiva  u osteoporozi
• kontrola mišićne kontrakcije i relaksacije (sa Mg)
• održavanje normalnog srčanog ritma
• prenos nervnih impulsa
• prenos informacija izmedju moždanih ćelija
• kontrola osmoze i difuzije kroz ćelijsku membranu
• prenos informacija unutar ćelije.

 

Prosečna količina kalcijuma u organizmu iznosi od 1000- 1200 g, od čega je 99% ugradjeno u kosti. Ostatak se nalazi u telesnim tečnostima intra i ekstracelularnog prostora. U plazmi se kalcijum nalazi u tri osnovna oblika: jonizovanom (oko 45%), vezanom za proteine plazme (oko 45%) i u kompleksu sa malim difuzibilnim ligandima: citrat, laktat, fosfat, bikarbonat i dr (oko 10%) Odrzavanje bilansa kalcijuma je vrlo kompleksan proces u koji su ukljucene kosti, creva i bubrezi. Parathormon (PTH), kalcitriol (1,25 (OH)2D3) i u manjoj meri kalcitonin i neki steroidni hormoni (polni hormoni i glukokortikoidi) i dr. igraju direktnu ili indirektnu ulogu u odrzavanju koncentracije kalcijuma u plazmi. Nivo serumskog kalcijuma je vrlo precizno regulisan i nije podložan oscilacijama sa promenama u unosu. Kosti predstavljaju rezervoar i izvor kalcijuma što omogućuje  konstantnu koncentraciju u  krvi, mišićima i interćelijskim tečnostima.

Potrebe za kalcijumom zavise od starosti, pola i fiziološkog stanja i kreću se kod odraslih od 800-1500 mg/ dan. Jedini način da organizam nadoknadi izgubljeni kalcijum je unošenje hranom. Nakon 40 god. Gubitak koštane mase  je veći od izgradnje (0,3-0,5% godišnje). Potom sledi faza ubrzanog gubitka koštne mase, posebno kod žena u menopauzi sa stopom od 2-5% godišnje (u periodu od desetak godina), da bi se u senijumu stopa gubitka opet smanjila na prvobitni nivo. Tokom senijuma žene izgube od 30-50% trabekularne i 25-30% kortikalne kosti, dok je gubitak kod muškaraca oko tri puta manji. Prevencija je značajnija od lečenja jer se nikad ne može uspostaviti normalna arhitektura kostiju. U prevenciji je najvažniji optimalni unos kalcijuma i drugih nutritijenata u dečijem i adolescentnom periodu u cilju postizanja maksimalne gustine koštanog tkiva, dok u posmenopauzalnom periodu pored adekvatnog higijensko-dijetetskog režima koji uključuje i povećanje fizičke aktivnosti u obzir dolazi suplementacija, uključujući hormonsku i medikamentoznu.

Ne postoji univerzalni recept za to ali na sledeće postupke treba obratiti pažnju:

– Balansirana ishrana sa značajnim udelom povrća, voća, ribe i integralnih žitarica uz izbegavanje pržene, masne i začinjene hrane. Neophodno je dovoljan dnevni unos antioksidanasa: vitamina A ,C, E i oligoelemenata  selena , hroma i cinka u prirodnom obliku ili u obliku tableta. Antioksidansi sprečavaju nepovoljan uticaj slobodnih radikala – štetnih čestica koji se stvaraju u metaboličkim procesima  u našem organizmu. Nova saznanja ukazuju da upotreba probiotika I vitamin D posebno u zimskim mesecima može jačati naš imunitet.

– Savladavanje stresnih situacija kojima smo svakodnevno izloženi je veoma značajan faktor u očuvanju našeg imuniteta. Borba sa realnim protivnikom stresom nije nimalo laka i jednostavna a tu nam mogu pomoći redovna i dozirana fizička aktivnost, dovoljno kvalitetnog sna u toku dana, primena tehnika relaksacije i krug ljudi oko nas u kome ćemo biti srećni.

I na kraju da parafrazitramo Ivu Andrića da je malo potrebno da očuvamo naš imunitet ali to malo nam često nedostaje.

Povezanost promena atmosferskih prilika i pogoršanja hroničnih zdravstvenih tegoba u ljudi je poznata još iz vremena oca savremene medicine Hipokrata. Danas znamo, da se u skoro svake treće osobe, u takvim okolnostima  ispoljava pojačana glavobolja, vrtoglavica, ubrzano lupanje srca, skok krvnog pritiska, osećaj gušenja, pojačani bolovi u mišićima, zglobovima i kostima.

Ove osobe nazivamo meteropatama.

Najveći broj reumatičnih bolesnika su sa degenerativnim reumatičnim oboljenjima (artroze perifernih zglobova  i spondiloartroze kičmenog stuba). Oni su u starijem životnom dobu i najčešće osećaju reumatične tegobe vezane za promenu vremena.

Zato i ne čudi što se naše bake i deke često oneraspolože kada čuju vremensku prognozu.

Najčešće reumatične metereopatske reakcije su bolovi u kostima i zglobovima uz pojačan zamor i malaksalost. Smatra se da su posledica naglih promena atmosferskog pritiska, spoljne temperature i vlažnosti. To dovodi do nadražaja receptora za bol u tetivama i zglobnim ovojnicama.

 

Veliki broj reumatičara oseća pojačane bolove pri čestim promenama atmosferskih prilika što se često dešava ovih dana. Medjutim, treba napomenuti, da promene vremenskih prilika ne dovode do pojava reumatičnih bolesti niti do daljih oštećenja zglobova i kostiju.  Nije utvrdjena ni povezanost  reumatičnih tegoba sa geografskim regionima gde je vreme hladno ili vlažno.

Zato budimio spokojni. Ali sa bolom se treba suočiti i pobediti ga. Lekari preporučuju kratkotrajnu primenu analgetika kao što je paracetamol ili nesteroidnih antireumatika u kupiranju bola. Nesteroidni antireumatici su dostupni u apotekama i bez recepata ali bitno pravilo njihove primene je što manja efikasna doza u što kraćem vremenskom periodu. Takodje u ovim vremenskim turbulencijama, što podrazumeva nagle vremenske promene iz toplog u hladno i obratno, za reumatične bolesnike se  savetuje i unos dovoljnih količina vitamina D – najmanje 800 Int.jed. dnevno uz odgovarajuću ishranu i redovnu fizičku aktivnost.

I na kraju obratimo pažnju i na biometeorološku prognozu koju za sutrašnji dan možemo videti u većini dnevnih listova. Pročitajmo je i pripremimo se da sebi olakšamo tegobe.

Način života savremenog čoveka u mnogome odlikuje sedantarnost ili nedovoljna fizička aktivnost. Definiše se kao fizička aktivnost u trajanju kraćem od tri puta po dvadeset minuta u toku jedne nedelje. Ova pojava je u dobroj meri posledica tehnološke revolucije u razvijenim zemljama gde sve više ljudi profesionalno preorijentišu sa fizičkog rada na rad u kancelariji.  Sa druge strane, vreme u kome živimo odlikuje prekomerno propagiranje pasivnih oblika zabave kao što su televizija, video igrice i upotreba računara. Ovakav stil života ima direktne negativne efekte na naše zdravlje a medju najznačajnije spadaju: gojaznost, povišen krvni pritisak, oboljenja srca, šećerna bolest, tumor debelog creva, depresija i poremećaj imunskog sistema. Podaci kažu da tri petine stanovnika SAD vodi sedantarni način života.

Višečasovno sedenje za kompjuterom u kancelariji tokom radnog vremena a potom nastavak uz praćenje televizijskog programa usporava naš metabolizam i smanjuje tonus mišića. Obavezne „grickalice“ ili varijante brze hrane na bazi testa  doprinose poremećaju balansa dobrog i lošeg holesterola sa predominacijom lošeg što čini dobru osnovu za ubrzanu aterosklerozu.

Kako prevazići opasnosti koji savremeni način života donosi za naše zdravlje? Kao prvo redovna i dozirana fizička aktivnost. Ona podrazumeva sve moguće oblike kao što su hod, brzi hod, trčanje, vežbanje.Ono što je važno je kontinuitret i na radnom mestu i u kući i na otvorenom prostoru kao i u namenskim  objektima (teretana, bazeni, sportske sale). Uvek izmedju vožnje kolima i pešačenja treba birati hod, izmedju vožnje liftom i penjanja uz stepencije ibegavati lift. I sedenje na radnom mestu za kompjuterom pruža mogućnost vežbanja ali i izbegavanja nepravilnog položaja tela. Redovna fizička aktivnost se upotpunjava izbalansiranom ishranom sa dosta tečnosti i vitamina. Mnogi kažu da je to odlika mediteranske kuhinje.

I na kraju nije sporno da je savremeni način života promenio naše zdrave navike i počeo da ugrožava naše zdravlje. Zato hodajmo, trčimo i vežbajmo kad god smo u mogućnosti. Hranimo se zdravo i više se družimo sa prirodom. Zdrave životne navike su preduslov za naše telesno i duhovno zdravlje.