Blog

Šta je to Sjogrenov sindrom?

Sindrom u medicini označava skup više različitih simptoma i znakova bolesti. Švedski oftalmolog Henrik Sjogren je 1933 godine prvi opisao istovremeno prisustvo suvoće očiju i usta u bolesnika sa hroničnim zapaljenjem zglobova – reumatoidnim artritisom. Danas je poznato da se nedostatak lučenja suza i pljuvačke može pojaviti i u osobe bez ikakvog drugog oboljenja i mi tu pojavu ako su zadovoljeni i neki drugi kriterijumi nazivamo primarni Sjogrenov sindrom i smatramo je bolest za sebe u grupi sistemskih bolesti vezivnog tkiva.

Iako je dominantno obeležje bolesti pomenuta suvoća očiju I usta u većine ovih bolesnika su prisutni bolovi ili otoci perifernih zglobova. Takodje u polovine bolesnika mogu biti zahvaćeni drugi organi I organski sistemi kao što su pluća, bubreg, nervni sistem, endokrine žlezde i tako dalje. što bolesti daje i sistemski karakter. Većina onih koji se danas bave reumatologijom i kliničkom imunologijom ovu bolest smatraju cerntralnom u grupi autoimunskih oboljenja i model za izučavanje autoimunosti. Stim u vezi je i shvatanje da se u ovoj bolesti ukršrtaju autoimunost, maligne bolesti limfnih žlezda i virusne infekcije.

Šta je uzročnik ove bolesti?

Kao i za druge sistemske bolesti vezivnog tkiva pokretač bolest nije poznat. Smatra se da kod genetski predodredjene osobe pod uticajem nekih virusa dolazi do promena u imunološkom sistemu jedinke tako da se on usmerava put unutra. Glavna meta napada promenjenog imunološkog odgovora u ovoj bolesti su žlezde sa spoljnim lučenjem a medju njima posebno suzne i pljuvačne. Kao posledica čitavog sleda imunoiloških reakcija koje s pravom nazivamo automunske dolazo do ispoljavanja hroničnog zapaljenja u pomenutim žlezdama a tokom vremena i do posledičnog gubitka njihove funkcije. Sjogrenov sindrom se spravom može nazvati bolest že4na srednje životne dobi jer se u njih devet puta ćčešće javlja nego u muškaraca. Takodje prema epidemiološkim podacima a što je za neke možda iznenadjujuće spasa sa reumatoidnim artritisom medju načešće sistemske bolesti vezivnog tkiva.

Koje su posledice smanjenog lučenja suza i pljuvačke?

S obzirom suze i pljuvačka imaju značajne funkcije koje su I laiku dobro poznate istaknuću samo dve veoma neprijatne posledice njihovog nedostatka. Dakle kao posledica suvoće očiju dolazi do oštećenja površine oka i razvoja tzv. suvog keratokonjuktivitisa sa brojnim neprijatnim simptomima i znacima za bolesnika (oseća stranog tela u očima, uporna infekcija). Sigurno najneprijatnija posledica smanjene produkcije pljuvačke a sa njim i njene zaštitne  funkcije u ustima je veoma brzi karijes i gubitak zuba.

Koji se drugi simptomi i znakovi nevezani za predhodne mogu ispoljiti u ovoj bolesti?

I druge žlezde sa spoljnim lučenjem – tzv. egzokrine žlezde mogu biti zahvaćene patološkim procesom što se održava na njihovu funkciju. Kao posledica toga može biti prisutna izrazita suvoća u gornjim disajnim putevima sa nadražajnim kašljem. Takodje zbog zahvatanja egzokrinih žlezda u crevima može doći do poremećaja  varenja jerje smanjena produkcija kiseline u želudcu i crevnih sokova. Takodje može biti uporna suvoća genitalnih organa koja u žena sa posledičnom gljivičnom infekcijom. Već sam naglasio da u preko polovine bolesnika mogu biti prisutni i poremećaji u radu drugih organa ,promene na koži i smetnje cirkulacije na nivou  malih krvnih sudova. Ono što ovoj bolesti daje posebnu težini je i višestruko uvećan rizik za pojavu limfoproliferativnih bolesti.

Kako se leči Sjogrenov sindrom?

Terapija ovog oboljenja je uglavnom simptomatska I odnosi se na nadoknadu nedostatka suza ukapavanjem više puta dnevno u oči tzv. veštačkih suza. Izuzetno je važna I higijena usne duplje radi prevencije posledica nedostatka suza. U bolesnika u kojih su zahvaćeni drugi organi I organski sistemi kao što su koža, bubrezi, nervni sistem primenjuje se antizapaljenska I imunosupresivna terapija. Sve u svemu nismo zadovoljni sa mogućnostima terapije ove bolesti danas. Još uvek smo u situaciji da se u ordinaciji ponašamo kao psihijatri tj. da slušamo tegobe bolesnika koji je zaista često prosto opsednut njima. Pa ipak smatram da je veliki pomak u tome što danas lakše prepoznajemo ove bolesnike koji su se ranije lečili i kod očnog lekara, stomatologa, oralnog hirurga pa i lekara drugih subspecijalnosti. To potvrdjuje da se zaista radi o multidisciplinarnoj bolesti za koju u razvijenim zemljama postoje pravi zdravstveni centri koji se bave lečenjem samo ovih bolesnika